СЕЛО ШТРПЦИ И ПАРОХИЈА - ОД НАЈСТАРИЈИХ ВРЕМЕНА ДО ДАНАС
Источно од града Прњавора[1] смјештено је село Штрпци. Омеђено са југа и југоистока брдима подљубића, са истока ријеком Укрином, вјештачким рибњаком са сјевера, са запада је ријека Вијака и са југозапада равницом тз.лужанског поља. Село обухвата велику област испресијецану брежуљцима и равницама. Западним ободом села пролази магистрални пут Прњавор-Дервента; источно од села је пут Прњавор-Добој. Данас у селу живи око 3000.[2] становника, углавном српске националности и православне вјероисповијести. Захваљујући положају и доброј клими село је развило пољопривреду, посебно сточарство и ратарство, развијено је и рибарство захваљујући вјештачком рибњаку. На истоку села пружа се широка долина ријеке Укрине, плодна и засијана кукурузом, пшеницом, поврћем и другим културама. На ријеци Укрини и данас је сачувано неколико млинова-воденица са бранама. Некада их је било много више али су нестале због небриге и све већег значаја електричних млинова. Занимљиво је и само име села Штрпци, јер постоје још два са истим именом. У источној Босни, на прузи Београд-Бар је село Штрпци и мјесто Штрпце на Косову, на граници са Македонијом гдје и данас живи више хиљада Срба. Не зна се шта име Штрпци значи и различито се тумачи; по некима име Штрпци значи мјесто гдје су постојале шуме, по другим штрб-штрбав значи онај коме нешто недостаје; има и значење молитве-испрошене од Бога... Први пут се спомиње 1499. године у контексту историјских догађаја у сјеверној Босни. Историјски и археолошки подаци говоре да је подручје села било насељено још у давној прошлости и пронађени су трагови живота од праисторије преко римског и средњовјековног периода све до наших дана. Према археолошком гласнику Босне и Херцеговине налази су пронађени на локалитетима: брдо код Штрбаца, Грабовице и Црквине као и на узвишењима изнад ријеке Укрине.
Прије словенске најезде ове су крајеве насељавали Илири, односно илирско племе Мезеји или Мазеји. Мазеји су оставили трагове у долини Укрине гдје су пронађени гробови са урнама из 1500. године прије Христа. Илире су покорили Римљани који доносе своју културу, религију и писмо. Остаци римских цеста, утврда и гробаља видљиви су у долини Укрине. Узводно од села Штрпци у данашњем селу Горњи Вијачани у мјесту Боровица, Римљани и прије њих можда Келти или Илири вадили су бакар и злато. Пронађени су остаци старих рударских справа и алата. Долином Укрине бакар се превозио на сјевер до ријеке Саве и даље бродовима на исток до главног центра Балкана и Паноније, Сирмијума. Поред Бакра Римљани су у нашим крајевима копалии жељезну руду, сјекли квалитетно дрво и наравно користили се топлим изворима-бањама.[3] Римљани као и народи који су живјели прије њих били су по вјери пагани-многобожци. Хришћанство у нашој домовини је апостолско, наиме вјеру у римску провинцију Далмацију која се у то вријеме простирала и на данашње крајеве Херцеговине и Босне донио је свети апостол Павле са ученицима. У Панонију и сјеверну Босну хришћанство су донијели ученици светих апостола. Веома се рано помињу хришћанске заједнице у Сирмијуму, Цибали и Мурси. У раном средњем вијеку познате се хришћанске епископије у Босни Бистуа Нова и у Херцеговини Нарона. Бистуа Нова се налазила код данашње Зенице. Југозападно од Штрбаца у мјесту Шипраге у подножју Влашића откривени су остаци тробродне цркве-базилике из VI вијекa, порушене у великим сеобама словена у ове крајеве крајем VI и почетком VII вијека. У Шипрагама је била бројна рударска колонија, наиме рудари су копали бакарну и жељезну руду, док су у оближњој ријеци испирали злато. Средњовјековна историја ових крајева везана је за Византију, Франачку, Србију, Хрватску, Мађарску и од XII вијека за босанску српску бановину, касније краљевину. Период средњовјековне историје ових крајева никада није довољно истражен. У X и IX вијеку везана је за српске земље Рашку и Зету. Западни дијелови босанске државе су у XI вијеку улазили и у састав сусједне државе Хрватске. Досељавањем у Панонску равницу скитачког племена Мађара-Угара, у X вијеку босанска историја добија важног сјеверног сусједа који ће знатно утицати на токове њене историје све до пропасти угарског краљевства почетком XVI вијека. Средином XII вијека Босна се издвојила из састава српске средњовјековне државе и отпочела свој засебни државни живот. Православна српска црква такође је живјела свој засебни вјерски живот. Послије великог раскола средином XI вијека помињу се епископи у Босни. Средином XII вијека спомиње се као епископ босанске епархије Велемир Владимировић са сједиштем у Крешеву. Он је надзирао и неретљанску област и био је ''грчког закона и књижевности доктор''. За бана Кулина сједиште епископа је у Јанићима између Зенице и Високог. Свети Сава је 1220. основао двије православне епархије на територији Босне: [4]Дабарска са сједиштем у манастиру св. Николе и Хумску са сједиштем у Стону у херцеговачком приморју. Важно је споменути да је дабарски епископ надзирао духовни живот православних вјерника у Босни. Односи између Српске православне цркве у Пећи и православне Босанске цркве имали су своје успоне и падове. Удаљена од васељенских сједишта хришћанства Босанска православна црква ће попримити многа народна и локална обиљежја и све до пада Босне биће предмет сукоба између Српске цркве у Пећи и моћне римокатоличке цркве. Крјем XIII вијека српски краљ Драгутин је као угарски зет добио у мираз крајеве сјевероисточне Босне и Срем.[5] Српски краљ је поставио епископа Василија на чело српске цркве у Босни; не зна се гдје је било сједиште епископије, претпоставља се у Зворнику, по чему је епархија и добила име-Зворничка. Епископ Василије је за разлику од епископа Дабарског и Хумског столовао на територији земље Босне и био боље упућен у унутрашње прилике. Краљ Драгурин је преко епископа Василија саградио бројне цркве и манастире на територији великих жупа Усоре и Соли и у области Срема. Да ли су и крајеви о којима говоримо били под влашћу српског краља тешко је са сигурношћу рећи, али са сигурношћу се може тврдити да се утицај православне епископије Зворничке осјећао у цијелој Босни. Источно од данашњег села Штрпци пружала се велика жупа Усора, западно је била жупа Доњи Краји; Штрпци и Поукриње такодје је била жупа, али је до данас остала тајна њеног имена. Данас се цијели крај Штрбци, Кулаши, Прњавор, Драгаловци и цијело средње Поукриње једноставно зове-Жупа, док се њени становници једноставно зову жупљанима. Преостали и не тако малобројни историјски извори средњовјековне Босне, никада нису довољно истражени. Низводно, од данашњег села-парохије Штрпци, у долини Укрине налазио се православни манастир у Доњем Детлаку. Саграђен на узвишењу изнад ријеке Укрине доминирао је цијелим крајем. Не зна се ко је и када подигао манастир у Доњем Детлаку, народно предање везује подизање манастира за српског краља Драгутина, крајем XIII вијека. Манастир је имао велике посједе и био је важан вјерски и културни центар српског народа у Поукрињу. Имао је и штампарију у којој је штампано Јеванђеље. Јеванђеље је штампано 1509. године и данас се чува у Народној Библиотеци у Букурешту, на коме пише:''Ово Јеванђеље [6]је писано у селу Детлаку на ријеци Укрини''. Манастир је порушен у великој сеоби послије 1690. године. Данас су видљиви остаци монашких келија и утврда код садашње православне цркве у Доњем Детлаку.[7] Терен око цркве је каменит, са једним истуреним брдом и овдје се налазе ћелије уклесане у камену. Археолог Милан Ђурђевић тврди да је манастирска црква била изнад келија, највјероватније на мјесту гдје се данас налази парохијска црква. На мјесном гробљу су очувани надгробни споменици из XVI вијека. Локалитет још није истражен и археолошки радови тек предстоје. Узводно од села Штрпци, у селу Горњи Вијачани, откривени су темељи историјског манастира Ступља.[8] Нема података кад је манастир подигнут и ко је његов први ктитор; први се пут помиње у запису Крушевачког поменика, у XV вијеку. Саграђен је на ријеци Манастирици, десној притоци ријеке Укрине. Манастир је био важан центар духовности и писмености све до краја XVII вијека када је срушен. Манастир је више од три вијека лежао у рушевинама и крајем прошлог вијека започела је обнова цркве и конака која још увијек траје. Данашње мјесто Прњавор је у прошлости био манастирски посјед неког од оближњих манастира, претпоставља се манастира Ступља. Узводно од манастира Ступље на ријеци Бистрици, притоци Укрине, налази се манастир Липље[9] из XV вијека. Народно предање манастире Ступље и Липље везује за српског краља Драгутина као могућег ктитора. На улазу у манастир Липље, изнад западних врата стоји написано да је манастир подигнут 1219. године и да га је подигао српски архиепископ Сава I. На обронцима посавске планине Мотајице налазио се историјски манастир Осовица, такође страдао у ратном вихору крајем XVII вијека. Прије неколико година откривени су темељи цркве и конака; Обнова манастира је у току. У шематизму митрополије Бањалучко-бихаћке из 1901. године, помиње се мјесто Црквина у селу Кремна, са рушевинама цркве у којој су пронадјени звјездица са дискоса и копље.[10] Црквина се налази између села Кремна и источних обода села Штрпци. У близини су и остаци кастела-утврде из каснијег периода, по народном вјеровању утврда је саграђена у вријеме Аустријско-Турских ратова у XVIII вијеку и везује се за аустријску царицу Марију Терезију. Крајеви сјеверне Босне односно Поукриња током XIV и прве половине XV вијека налазе се под влашћу босанских владара. Сјеверно од села Штрпци у мјесту Палачковци налази се стара црква брвнара, саграђена 1843. године. У Палачковцима је постојала и много старија црква, али је срушена у XVIII вијеку. Налазила се недалеко од данашње цркве брвнаре у оближњој шуми.
У XV вијеку ове крајеве заузимају Турци доносећи нову вјеру и културу. Турска владавина је у ове крајеве доселила и многобројно становништво са истока: Србе са Косова и Повардарја, Турке, Јермене, Јевреје, Цинцаре, Арапе...
Српска црква у Босни и Херцеговини је у другој половини XV вијека дијелила судбину преосталих епархија на истоку и улази под управу Охридске архиепископије све до обнове Пећке Патријаршије 1557. године.
Турци продиру и освајају крајеве преко Саве и успијевају их задржати све до великих ратова 1690. године када се граница помјера на ријеку Саву и Дунав. Штрпци тада постају погранична област турског царства и мјесто честих ратова и страдања. У XVIII вијеку граница се помјера и Штрпци постају гранично мјесто јер их је од Аустрије раздвајала само ријека Укрина. Пожаревачким миром 1718. Турци су предали Аустрији сјеверну Србију, доњи Банат и уску област на сјеверу Босне. Српски православни народ је искористио кратак период владавине Аустрије и обновио је своје цркве и манастире у Посавини босанској. На подручју доњег поукриња и око планине Мотајице обновљено је и саграђено више православних храмова и манастира. Београдски мир[11] и пораз Аустрије 1739. и граница се поново враћа на Саву и Дунав и Уну и тако стаје до Аустро-Угарске окупације 1878. године. Чести ратови и страдања су десетковали становништво посебно 1690 и посљедње деценије XVII вијека. Страдања се настављају и током XVIII вијека када се у страху од Турске освете становништво ових крајева углавном исељавало на сјевер у Аустрију. Током XVIII вијека Штрпци су остали пусти јер се становништво углавном иселило на сјевер. Почетком XIX вијека у ове крајеве се досељавају Срби из планинских крајева Босне и Срби из Херцеговине. Прве породице у пусте штрбачке крајеве досељавају се из Чечаве као и неколико породица из Херцеговине. Из Чечаве се досељава породица Продановић; из села Кремна се досељава породица Бијелић.[12] У засеоку Мусе старосједеоци Мусићи су најстарији становници села, можда и домицилни, све је то тешко са сигурношћу утврдити. Мусићи су се касније иселили због зулума турског бега, који је повећао намете и глобе послије Поп Јовине буне у Дервенти и Поукрињу 1834. године. По народном причању сам је Бег позвао попа Теодора Бијелића из сусједног села Кремна да се насели у Штрпцима. Поп Тодор Бијелић је са собом повео своја два брата Пеју и Јована са њиховим породицама. Они су од бега добили велике земљишне посједе и дозволу за изградњу православног храма. Црква је била мала без звоника са три прозора и двоја врата, саграђена од храстовог дрвета. Ово је прва православна богомоља саграђена у Штрпцима у новије вријеме. Налазила се у данашњем засеоку Мусе, саграђена је 1864. године. Поред храма саграђена је и дрвена кућа-колиба у којој је становао поп Тодор са породицом. Први свештеник служитељ био је поменути поп Тодор Бијелић. Убијен је 1878. године у смутно и несигурно вријеме од стране ашкије-хајдучије. Црква је такође страдала у вријеме устанака и више пута је обнављана и поправљана. Обновљена је 1883. или 1884. године на истом мјесту. Као и све цркве-брвнаре била је од храстовог дрвета. Највјероватније да је и она страдала у пожару крајем XIX вијека, јер се у шематизму Бањалучко-Бихаћке митрополије из 1901. године не помиње. У попису становништва 1. маја 1885. године стоји да су Штрпци имали 208. домова; 724. мушкарца, 615. жена; 1326. православних и свега 13. гркокатолика (службено издање, страна 94).
Аустроугарска окупација је стару власт замијенила новом и у Босну и Херцеговину доноси тековине западноевропске цивилизације. Успон и напредак градова, граде се и прве фабрике, отварају рудници, врши се савремена експлоатација дрвета, граде се путеви и пруге, отварају школе и библиотеке...
Аустроугарске власти у Босну досељавају и становништво различитих народа, првенствено у области Прњавора. У Штрпце се досељавају Нијемци, лутеранске вјероисповијести. Нијемци су се населили у долину Укрине, али су се послије поплава населили у више дијелове села у мјесто Глоговац гдје су од раније живјели Срби. Нијемци су саградили урбано село са лутеранском богомољом и тако је центар села премјештен из Муса у Глоговац гдје се налази и данас. Временом ће на глоговцу Срби саградити велику цркву о којој ћемо више рећи у посебном поглављу. Саграђена је и основна школа, и први пут се помиње 1912. године.
До оснивања Бањалучко-Бихаћке митрополије парохија Штрпци припадала је митрополији Дабро-Босанској. Бањалучко-Бихаћка митрополија је основана 1900. године и од тада је парохија у саставу исте. У шематизму православне митрополије Бањалучко-Бихаћке, за годину 1901. стоји да је православна парохија Штрпци у саставу протопрезвитеријата прњаворског.[13] Парохија је обухватала села: Кремна, Поповићи и Кулаши. Домова 360, душа 2261, мушких 1214, женских1047. Брачних парова сложних –вјенчаних 431, несложних-невјенчаних 11. У току 1901. рођено је 86, умрло 76, вјенчаних 21. У Штрпцима тада није било храма јер је раније поменути дрвени храм је срушен и није обновљен на старом мјесту. Службе су се обављале у некој трошној колиби или под ведрим небом све до подизања данашње богомоље.
Храм је подигнут на узвишењу које доминира селом и цијелим крајоликом са погледом у богату околину и сваког посјетиоца не оставља равнодушног. Аустроугарске власти су строго контролисале рад православне Цркве и свештенства, посебно послије 1903. године. Стање је посебно тешко послије сарајевског атентата 1914. када је започео терор и прогон српског становништва. Први свјетски рат је започео у Босни. Рат је започео на аустријско-српској граници на Дрини крајем љета 1914. године. Прије ратних дејстава почела је војна мобилизација свих способних. Из села и парохије Штрпци мобилисано је све војно-способно мушко становништво и упућено у касарне широм земље. Аустроугарске власти су појачале контролу села у чему су се посебно истицали домаћи колонисти-Нијемци.
Мобилисани Срби су прелазили својим сународницима из Србије, тако је и неколико војника из Штрбаца отишло на Солунски фронт.[14] Штрпци су дали 27. солунских добровољаца. За непослушне Србе из Босне посебно за православне свештенике, био је логор смрти у Добоју. До краја Првог св. рата овдје је затворено и неколико Срба из Штрбаца.
Стварање Краљевине СХС и краткотрајне двије деценије слободе донијели су нешто економског и друштвено-вјерског бољитка. У извјештају СПЦ из 1923. године, парохија Штрпци има 282. прав. домаћинства и 1809. душа-вјерника. Становништво је увећано између два рата захваљујући високом прираштају. Између два рата Штрпци су напредно село са школом, трговинама, занатским радњама, цигланом.. Године 1923. у засеоку Трњаци саграђена је зграда у којој је отворена основна школа, међутим није била дугог вијека, залагањем свештеника Ђорђа Врањешевића школа је 1924. премјештена у нову зграду, саграђену у близини православне цркве. Зграда је имала приземље и спрат, опремљена са школским инвентаром. Школовање је трајало четири године. Године 1929. Штрпци постају општина која је обухватала четири села у границама парохије. У нову школу су ишла српска дјеца, док су Нијемци имали посебну школу. Између два свјетска рата село и парохијани су дијелили судбину Српског народа у Босни, односно у бановини врбаској.
Други свјетски рат и стварање тз. НДХ донијели су нова страдања и разарања. Нијемци и Усташе су ушле у Штрпце 16. априла и успоставиле нову окупациону власт. Ухапшени су сви видјенији Срби, међу њима и свештеник Вељко Бабић и одведен је у логор Дахау у Њемачкој. Усташе су убиле свештеникову супругу и сина. На терор Срби су одговорили устанком који је захватио цијели прњаворски крај. На челу устанка били су народни прваци, у народу су се звали четници. Током рата устаници се дијеле на два табора: четници и партизани. У почетку су заједно дјеловали против Нијемаца и Усташа, касније постају смртни непријатељи. Народ подијељен и збуњен дочекује крај рата са великим људским и материјалним жртвама. Са парохије Штрпци страдало је на десетине: људи, жена и дјеце, као бројни припадници четничке и партизанске војске.
Послије Другог св. рата на власт су дошли безбожни комунисти, који на све начине раде да религију-цркву одвоје од народа. Силом, страхом и терором као и посебном политиком привилегија према послушницима, успијевају да један дио народа одвоје од цркве. Комунисти су ометали богослужења, нападали свештенике и вјернике. Основна школа је премјештена само зато што се налазила близу цркве. Бјежећи од режима и сиромаштва, многи су послије рата кренули на запад, у потрази за послом и бољим животом. Велики број становника Штрбаца одлази на запад у печалбу крајем шездесетих; одлазак на запад био је актуелан и седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Стеге режима су донекле попустиле шездесетих година прошлог вијека; режим је и даље пратио рад свештенства, школе су и даље биле мјесто атеизације дјеце и омладине; рад свештенства је сведен на парохијске цркве, капеле и гробља. Покушај обнове вјеронауке при храму увијек је био спријечен. У храмове је и поред забрана народ долазио, традиционално младом недјељом и већим празницима; тако се вјера у народу сачувала. Већина је крштавала своју дјецу јавно и без бојазни, мањи дио је то чинио тајно у страху од власти. Важан елемент у очувању вјере је свакако крсна слава и обиљежавање божића, васкрса и других светковина. Осамдесетих година прошлог вијека стање је било повољније за цркву и њено дјеловање у народу. Отпочела је градња и обнова храмова, парохијских домова и зграда у служби цркве, уређују се гробља...
Примјетно је већи број крштених и вјенчаних и наравно цркве су пуније посебно омладине. У љетопису парохије осамдесетих година стоји забиљежен податак о великом броју поклоничких путовања и посјета црквама и манастирима широм бивше Југославије. Важно је поменути да је парохија Штрпци дала већи број свештеника и свештеничких кандидата у епархији Бањалучкој и шире.
Деведесете године су донијеле рат и распад бивше државе и стварање неколико нових држава. Рат је донио разарања и људске жртве, пресељавање становништва, логоре... Малу парохију Штрпци рат је коштао 41. жртву;[15] многи су остали сироти изгубивши синове, браћу, очеве, рођаке, пријатеље... У Штрпцима су свој нови дом нашле бројне српске породице, прогнане са вијековних огњишта широм Босне. Српски народ у Босни и Херцеговини је послије рата и мира у Дејтону добио међународно признати ентитет у оквиру БиХ. Православна црква је добила мјесто какво је у прошлости увијек и имала. Она је темељ на коме се гради садашњост и будућност српског народа на овим просторима. Враћањем вјеронауке у школе деведесетих, вјера се приближила младом човјеку и поново је ушла у сваки дом. Као и већину наших села и Штрпце је захватила грозница одласка у градове. Велики број становника села се иселио у околна градска насеља док их велики број живи у Америци, Аустралији и земљама Западне Европе. Данас, православна парохија Штрпци је у великој духовној и материјалној експанзији.[16] Храмови су добро посјећени и обичном недјељом. Веће посјете су традиционално младом недјељом и великим празницима и примјетно је да цркву посјећује више млађи свијет, посебно дјеца. Парохијска црква св. Вазнесења Господњег је обновљена и освећена 1995. док је 2007, дограђена и поново обновљена. Парохија има више филијалних храмова и капела, као и неколико гробаља. То су капела св. пророка Илије на гробљу Глоговац у близини парохијске цркве; црква силаска Св. Духа на апостоле у Подгајцима; цркву св. Василија Острошкког у Ружевцима и капелу-црквицу св.Григорија Богослова у Ганинцима. Поред православног гробља у Глоговцу у парохији се налази још четири православна гробља. У Ганинцима и Подгајцима (у близини Храмова по једно) једно у близини храма у Ружевцима и једно на узвишењу недалеко од ружевачког храма. Залагањем пароха и парохијана сва гробља су домаћински уређена.
Школство у Штрпцима има дугу традицију. Послије Другог св. рата, тачније 1959. саграђена је зграда нове основне школе. Данас село Штрпци има деветогодишњу основну школу Бранко Ћопић у Глоговцу и једну петогодишњу подручну школу у засеоку Подгајци. Некада је била четвероразредна основна школа у Ружевцима; због недостатка ученика прије неколико година је затворена и данас је у рушевинама. Парох предаје вјеронуку у двије основне школе и вјеронуку похађа 222. ученика. У шематизму епархије бањалучке за 2004. годину парохија је имала 768. домова, са око 3000, вјерника; крштених 34. опојаних 45, вјенчаних 17. парохијана. Током 2007. године парохија прославља 143. године од градње првог православног храма у новије вријеме; стогодишњицу парохијске цркве св. Вазнесења Господњег у Глоговцу и 93. године основне школе у селу Штрпци.
[1] З.Недовић, Прњавор и његова околина, издавач ОДП Графичар Добој, 1999. година.
[2] Подаци преузети из мз Штрпци; примједба У.П.
[4] Историја српске православне Цркве са народном историјом; др Рајко Веселиновић, Београд 1966. година.
6.Мил. С.Филиповић, Почеци и прошлост зворничке епархије, Богословље, VIII (XXIII), Београд, 1964. година. Историјски извори говоре да је српски краљ у жупе Усору и Соли довео и православног епископа Василија. Његов је духовни утицај био велики на цијелу Босну и епископ Василије је био на челу српске православне цркве у Босни за владавине краља Драгутина. Краљ Драгутин је послао епископа Василија са једним изаслаником у Млетке-Венецију, поводом женидбе сина драгутиновог Владислава. Епископ Василије је као шеф изасланства потписао уговор 24. августа 1293. године о женидби краљевог сина Владислава са Констанцом, кћерком Михаила Морозинија.
15Укупно 29. добровољаца, петорица се нису вратила са солунског фронта; Дујак Бабић је умро од тифуса, Јово је нестао у повлачењу 1915. године, док су тројица погинула и сахрањена су у Зејтилнику. То су: Васић Стјепан, Милутин Василије и Станић Никола.
Солунски добровољци из Штрбаца су: Бабић Дујак, Бојановић Никола, Брковић Петар, Бокур Вид, Бокур Тома, Васић Тома, Вејић Михило, Гатарић Арсеније, Дарадан Симеун, Живковић Васкрсије, Игњатић Милош, Кесер Драган, Маринковић Лазар, Милутин Коста, Мусић Симеон, Продановић Јово, Симеунчевић Глигор, Сегић Петар, Станић Никола, Томаш Саво, Томић Миле, Тривичевић Петар, Чавић Симеон, Човић Јово, Хранитељ Стефан и Шарчевић Шпиро. Момчило Продановић, Село Штрпци, Бања Лука, 1999. година.
